O čovjeku s kraja prošlog stoljeća
Kad su zemljom tekle suze, krv i znoj
a junaka bilo k'o u pjesmi narodnoj
sloboda je zid s cvrstim vratima
a hrabrost je kljuc što vrata otvara
bez pitanja otš'o je medu prvima
i nije ga bilo pet dugih godina
ej, procvala mi ruža kalemljena
zemljo moja suzom natopljena
u kamenu slova pišu stoje ponosno
navik živi onaj koji zgine pošteno
i zato ne bole rane, rane duboke
bole laži i prevare, rijeci pogane
kad se poslije svega kuci vratio
sto puta je rukom na se krenuo
krenuo pa stao jer i kad nemaš kud'
cekaj, Bog sve vidi i nije uzalud
ej, procvala mi ruža kalemljena
zemljo moja krvlju natopljena
u kamenu slova pišu stoje ponosno
navik živi onaj koji zgine pošteno
i zato ne bole rane, rane duboke
bole laži i prevare, rijeci pogane
za ovakve stvari krivi smo i mi
jer smo na junake svoje pljunuli
i tu priča moja ne završava
plati piće prijatelju znam ih puno ja
Video
Posted in
