Đorđe Balašević: Starim
Svu noć su senke na zidu skicirale fresku...
Tražio sam jedan stih, skoro da ga osetih,
Al` mi je iz ruku nestao...
Protura se novi dan, al' taj trik je providan,
Samo da bi prošli prestao.
Jutro me zatiče u pravom haosu tema...
U mojim strofama lagani raspad sistema...
Al' u tajnim vezama, s nekim davnim brezama,
Ponovo se pesma primiče...
Zasad nema imena, samo bluza svilena,
Kako mi iz ruku izmiče.
Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre...
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.
Zaboravljam adrese malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile...
Jutro me zatiče, opet, u smišljanju bekstva...
Čim malo usporim stignu me davna prokletstva...
To su samo momenti lošim vetrom doneti,
To su samo male večnosti...
To su samo godine kad se čovek otkine,
K'o od one gorke tečnosti...
Zaboravljam imena, samo lica ostaju,
U prolazu ljude otkrivam kroz šifre...
Dovraga, sve mi to govori da starim,
Zaboravljam dosadne cifre.
Zaboravljam adrese malih bircuza uz put,
I curice što su uvek dobre bile.
Neke bistrine se nepovratno mute,
Ali nikada dodir svile
Dodaj novi sadržaj