Boris Novković: Vukovi umiru sami
u meni polako kopni strah
ova ljubav je bila priviđenje
nije ovo moje vrijeme
Do zore je ostao još koji sat
vani nemir ko da je rat
oblačim kaput i odlazim
da sve zaboravim
I opet Dunavom plove brodovi
a ti više za mene ne brini
ko lišće sam, vjetar me raznosi
vukovi umiru sami
Tišina ko sidro veže mrak
u meni polako kopni strah
oblačim kaput i odlazim
da sve zaboravim
Dunavom, Dunavom
Dunavom, Dunavom
Dodaj novi sadržaj